Evo i mene…

 

Kako mi je 140 karaktera na Twitteru malo,a toliko toga imam za reći,tj. napisati(bez obzira što to nikoga ne zanima) ,evo mog  bloga.

 

Inspirisan komunikacijom vođenom na Twitteru, i naravno u svakodnevnom životu,odlučio sam da „blogujem“.

Bez namere da pametujem ili namećem svoje mišljenje – iskazaću svoje stavove,opisati situacije koje su deo mog života,komentarišući aktuelne teme iz raznih oblasti.

Svi komentari,sugestije kao i suprostavljanje stavova su dobrodošli,naravno,dok god su zasnovani na uvažavanju drugačijeg mišljenja.

Kako sam novajlija u svetu wordpressa izgled moje stranice će biti dorađivan „u hodu“.

Ne moram se vezati,ali polećem !

 

Sad znam…

Bilo je to na današnji dan pre tačno 5 godina. Dok sam šetao jednom od hala beogradskog sajma razgledajući automobile,zazvonio mi je mobilni.

Pogledavši na displej već sam po pozivaocu mogao da predosetim vrstu poziva.

I da je to taj dan.

Bio je to moj stariji brat…

Umro je tata,začuh sa druge strane.

Kad?

Evo sad su mi javili.

Ok.

Vidimo se. Ćao.

Ćao.

Više ništa nije bilo bitno.Kao u nekom magnovenju probih se kroz sajamsku gužvu do izlaza.

Ne znam kako sam stigao do kola,a još manje kako sam vozio do stana.

Nije bilo mnogo suza i koliko god to čudno bilo,to nije bio najtužniji dan u mom životu.

Taj dan se desio,nekih 9 meseci ranije. Tačnije 21.06.2012.

Tog dana smo moj brat i ja ispratili oca u privatni dom za stara lica,govoreći mu da ide u bolnicu,na ispitivanja i da ćemo za par dana doći po njega.

Verovao nam je,a nama se duša cepala na najsitnije komade jer smo ga lagali.

A morali smo.

Alchajmer je bio jak protivnik pred kojim smo položili oružje.

Da bi sačuvali majku i ostatak porodice morali smo da donesemo tešku odluku.

Pokušavali smo da mu čestim posetama ispunimo vreme koje je provodio u novom,potpuno nepoznatom okruženju.

Ne znam kome je bilo teže i kome je to više značilo.

Nama je bilo teško gledati ga kako se topi,nestaje.

Njemu je na početku bilo drago kad nas vidi,a kako je vreme odmicalo postajalo mu je svejedno da li ćemo doći i koliko ćemo se zadržati kod njega u poseti.

Bilo je teško posmatrati čoveka nekada veoma britkog,brzog uma kako se pretvorio u starca tupog pogleda.

Njegova sećanja su dosezala do desetina godina unazad,ali mozak nije mogao da obradi informacije iz najskorije prošlosti,iz dana,iz sata koji je za nama.

Poslednji put sam ga video 3 dana pred smrt.Nije me prepoznao.

Znao sam da je gotovo,da ga više neću videti.

Slike su i posle 5 godina jako sveže.

I nije fraza kad kažem da svakog dana pomislim na njega i na neke njegove karakteristične izjave.

To ostaje i ostaće u meni dok god me mozak bude služio.

Na žalost,imam osećaj da mu nikada nisam uzvratio onu količinu ljubavi koju je on meni nesebično predavao.

Izgleda da se takve stvari razumeju tek kad neko ode od nas.

Bez obzira što fizički nije tu trudim se da,“negde gore“,oseti koliko ga volim.

I koliko ga ne dam i neću nikada dati zaboravu.

Bilijar

Bilo je to u leto davne 1987. ili 1988. godine,u sada već drugoj državi.

Sa svojom tadašnjom devojkom letovao sam u Starigradu na Hvaru.

Jednog dana,na plaži,upoznao sam momčića iz Pančeva.Mršuljav dečko od 18-19 godina.

Bio je školski drug moje tadašnje devojke.

„Njegov tata je pop,sveštenik“ tihim glasom mi je rekla,kao da je to sramota ili nešto što je zabranjeno.

Prošle su godine,i negde u jesen,mislim 2000. ili 2001. dakle posle više od 10 godina,ponovo sam sreo tog momka.

Došao je da igra bilijar sa mojim bratom,jednim svojim kolegom i sa mnom.

Nisam želeo da ga podsećam na naše upoznavanje od pre deset i više godina.

Pružih ruku,predstavih se.

I on.

Posle nekoliko sekundi je rekao:“Ma mi se znamo,mi smo se već upoznali.“

Tačno je znao i gde i kad i ko nas je upoznao.

Bio sam zaprepašćen da me se setio,i naravno da mi je bilo neizmerno drago.

Jer to nije bio bilo ko. Već je bio veoma poznat i popularan.

To je bio Nebojša Glogovac.

Nebojša,za kojim danas plačem.

Iskreno,iako sam ga „samo“upoznao i „samo“ me se setio posle više od 10 godina.

Saznao sam za njegovu bolest pre nove 2018.godine,iz prve ruke,što bi se reklo.

I znao sam da se više nećemo slučajno sresti,osim možda negde gore…da odigramo još jednu partiju bilijara.

Počivaj u miru,predivni,skromni,dobri čoveče.

Novo zanimanje

Pre par dana na javnu e mail adresu firme u kojoj radim stigao je mail koji je poslat sa privatnog naloga.Pošiljalac nikome poznat,bar ne na prvo čitanje.

U mailu se predstavila devojka koja ovih dana slavi 17. rodjendan i koja želi da je firma,u kojoj radim,sponzoriše.Zapravo,da slatkišima pokrijemo njenu proslavu 17. rodjendana.

Neobičan mail od devojke koja sa nepunih 17. godina očekuje da dobije sponzorstvo u slatkišima. Naravno, predstavila se,ko je,čime se bavi i kako može da promoviše naše proizvode na obostrano zadovoljstvo.

Mi slatkiše – ona nama reklamu. Nije glumica,nije pevačica Granda ,nije učesnica nekih od reality programa. Srednjoškolka. Obična? Pa i ne baš.

Ono što je izdvaja od njenih vršnjakinja i vršnjaka je ustvari njena popularnost na društvenim mrežama. Na Instagramu ima preko 250000 pratilaca a na njenom you tube kanalu je prati 150000 ljudi.

Čime se zapravo bavi ova devojčica,još uvek tinejdžerka? I kako je stekla veliku popularnost? Nisam bio lenj…kliknuh na you tube i zavalih se u stolicu.

Klip za klipom…priča za pričom. Savet za savetom. Na njenom kanalu možete saznati kako se gđica šminka za školu (????),koje je poklone dobila za 16. rodjendan,kako se šminka za izlazak (????),zatim možete pogledati razne kolekcije maski za mobilne telefone i tako dalje,i tako dalje..i tako ….

Nećete videti nijedan klip  naslova npr : kako postići uspeh u školi,kako se ponašati u školi,kako poštovati starije…ne ..to nećete videti.

Videćete gomilu,ali zaista gomilu gluposti,koja je mene dovela do toga da se stidim.Iskreno i duboko me je sramota od svega što sam video i čuo.

Nakon par dana sam je sreo u firmi. Uz upoznavanje je stigla da nam se „pohvali“ kako joj škola ide jako loše i kako ima puno slabih ocena. Prestavila je svoje zanimanje kao…pazite sad…spremni…INFLUENSERKA.

Gde smo kao društvo otišli,gde su učinjene greške? Roditelji? Obrazovanje? Kuća? Vaspitanje? Vrednosti? Televizija? Ritam života?

Bojim se da smo nepovratno skliznuli na dno,da ovakve stvari pokazuju koliko su moralne vrednosti i principi obezvređeni. Ko su idoli našoj deci,ko ih uči moralnim,ljudskim vrednostima?

Srbija nema mnogo šansi,ali ima nova zanimanja. Brže,bolje,jače. U sunovrat.

Zbog dece…

Najčešće izgovorena rečenica u pokušaju da se opravda ostanak u lošem braku ili vanbračnoj zajednici,sasvim svejedno. Zapravo ništa drugo do davanje „legitimiteta“ svim vrstama nasilja,što nad sobom što nad decom.

Žene moraju da postanu svesne da ne smeju ni po koju cenu da trpe nasilje,ni na poslu,na ulici,a najpre u porodici. Nasilje nad ženom je indirektno i nasilje nad decom.

Onog trenutka kada se desi prva psovka ili pretnja, žena mora da zna da je to početak…da nema srećnog kraja,da je kraj tužan,ružan i nasilan. Nakon psovke ili pretnje sledi prvi šamar,udarac,šut. I biće sve gore i sve učestalije. Nasilnije. Agresivnije.

Nasilnik će „ubediti“ ženu da je ona kriva,da je sve to zbog nje i da je to način da iskaže ogromnu „ljubav“ koju oseća prema supruzi.

I ne postoji isključivo fizičko nasilje u porodici…ono ide u kompletu sa psihičkim. Na žalost.

Odlaskom od nasilnika spašavate i decu. U suprotnom će i deca biti izložena užasima porodičnog nasilja a to može ,gledajući dugoročno,izazvati nesagledive posledice.

Zato,dame…pamet u glavu i shvatite da niko nije važniji od vas i vaše dece.

Vaša sreća nikada nije bila i neće biti uz nasilnika koji će vas ubeđivati da ste krive za sve.

Srećno vam bilo.

Svi smo naši

29.05.1991.u Bariju, Crvena Zvezda je osvojila  takmičenje pod nazivom Kup šampiona.  Svi koje zanima sport znaju detalje vezane za tu utakmicu,kao i za utakmice koje su prethodile finalnoj. Ekipa sa bezbroj fantastičnih igrača osvaja ovo takmičenje posle izvođenja penala. Kraj za infarkt. Ogromna radost.

16.04.1992. u stanu mog tadašnjeg druga,a danas venčanog kuma. pratili smo finalnu utakmicu Kupa šampiona u košarci između Partizana i Huventuda iz Španije. Posle nadljudskih napora tokom cele sezone košarkaši Partizana su pobedili košem u poslednjem napadu.Svi znaju.Saša Đorđević i trojka. Kraj za infarkt. Ogromna radost.

27.08.1993. ništa nije osvojeno,ali je FK Partizan uspeo da se plasira u novo takmičenje,Ligu šampiona.Po prvi put u istoriji našeg fudbala. Uspeli su da pobede tada strašni Njukasl. Na penale. Opet kraj za infarkt. I opet ogromna radost.

Ja sam stari navijač Zvezde,u svim takmičenjima i svim sportovima. Volim Zvezdu. Nikoga ne mrzim,pa ni Partizan.

Za vreme stare Jugoslavije radovao sam se uspesima Jugoplastike,Cibone,Bojana Križaja,Mateje Svet,Roka Petroviča,Bosne. Nekadašnjih „naših“.

Navijač Zvezde se istinski radovao uspesima SVIH naših predstavnika,nekad i sad.

Danas se „navijači“ utrkuju u uvredama na račun drugog kluba,uglavnom su u glavnim ulogama Zvezda i Partizan. Provuče se i poneka uvreda na račun Vojvođana.

Politika je zatrovala i ovaj deo života,koji bi trebalo da je izuzet iz svake vrste prljavštine.Danas se ne zna ko je gori,ko više krade,vara,lažira,namešta. Kriminal se uvukao i u sport. Bilo ga je i ranije,siguran sam u to,ali ne ovako očigledno.Svi sve znaju i svi okreću glavu od problema.

Smirite strasti,navijajte i volite klub za koji navijate. Osudite svaku vrstu nepravilnosti i neregularnosti,bez obzira iz kog kluba potiče.Bićete bolji ljudi,osećate se lepše.

A možda nam i sport pre ozdravi.

 

 

 

 

 

 

Pomoć

Pre nekoliko dana u centru Beograda dogodio se incident koji je završen tučom.

Prosečan građanin bi rekao da to nije ništa neobično za svakodnevnicu velikog grada kakav je Beograd. I nije. Tuče se dešavaju,neke na javnim mestima,poput ove ,a neke u krugu porodice. I svaka je na svoj način bespotrebna.

Ono što gore pomenutu tuču izdvaja od ostalih tuča,je činjenica da je žrtva transrodna osoba. Za one koji su slabo upućeni u ovaj  pojam pojašnjenje mogu naći na sledećoj web adresi :https://sh.wikipedia.org/wiki/Transrodnost

Elem,desio se incident,desila se tuča. No big deal, rekli bi…međutim,ono što zabrinjava nije tuča već epilog tuče. Kada bi oni koji čitaju ovaj članak izuzeli reč trans,možda bi lakše sagledali svu težinu ovog slučaja.

Dakle,pretučena je osoba,čovek,nečiji sin,brat,komšija,prijatelj,ljubavnik.Osoba. Seksualnost te osobe ne bi trebalo da je bitna,ali na žalost jeste.

Jeste iz razloga što toj osobi,tzv trans,niko nije želeo da pomogne. Krvav,pretučen čovek je ušao u taksi iz kog je izbačen,jer je bio to što jeste…osoba neprikladno obučena,neprikladno našminkana,ali prikladno pretučena. Toj osobi je bila potrebna pomoć,baš kao što je svima nama nekada bila ili će biti potrebna pomoć.

Pomoć je izostala,humanost je nestala u vidu benzinskih isparenja taksi vozila iz kog je izbačen pretučeni čovek. Glave su okrenute,uz naravno, obavezne psovke kako bi žrtvi bilo još teže.

Ništa bolje nije bilo ni u policiji. Policijski službenik je izbegao da napravi zapisnik o celom incidentu uz obrazloženje koje nije dostojno nekome ko treba da zaštiti SVE građane.

Kakvo smo društvo postali ili kakvo društvo postajemo ? Imamo li razloga da se osećamo bezbednim,sigurnim,čuvanim? Ili ćemo zavisiti od volje slučajnih prolaznika, taksi prevoznika ili policijskog službenika.

Patnja,bol i strah žrtve ove tuče je,siguran sam,nakon svega još veći,jer je stečen osećaj da nema nikoga ko će mu na ovaj ili onaj način pružiti pomoć i zaštitu.

Opravdanja nema..ni za taksistu ni za policajca. Ni za sve one koji će danas-sutra relativizovati ovaj slučaj. A tome smo skloni,kolektivno. Sve pod tepih.

Smejemo se,a plakali bi

Da ,oni nešto stariji znaju da je ime muzičara koji je izvodio ovu pesmu , Oliver Mandić.Vrlo popularan 80-ih godina prošlog veka,u staroj Jugoslaviji,što je, priznaćete bilo daleko teže nego danas. Vrhunska muzika sa isto takvom produkcijom.Mlađani Mandić je te 1983. godine izveo pesmu pod naslovom Smejem se a plakao bih.